Феромони је класа хемијских супстанци које луче организми и које други појединци исте врсте могу осетити преко чулних органа као што су мирис или антене, изазивајући специфичне бихејвиоралне или физиолошке реакције. Термин, који су 1959. први предложили немачки научник Петер Карлсон и швајцарски научник Мартин Лишер, потиче од грчких речи „пхереин“ (носити) и „хормон“ (стимулисати), што значи „супстанца која носи стимулацију“.
Феромон се широко налази у инсектима, сисарима, па чак и биљкама, играјући виталну улогу у природи. На пример, пчеле ослобађају феромоне да обележе изворе хране, усмеравајући пчеле радилице да ефикасно сакупљају нектар; мрави користе феромоне да оставе "хемијске трагове" дуж својих рута, обезбеђујући заједничко тражење хране. За многе врсте, феромони су кључни посредници репродуктивног понашања. Женке мољца ослобађају сексуалне феромоне који могу привући мужјаке на удаљености од километра, док ознака урина код неких сисара преноси територијално власништво и сигнале удварања.
Иако је истраживање људских феромона почело релативно касно, недавни експерименти сугеришу да они такође могу бити погођени људима. Студије су показале да одређена једињења у људском зноју, као што је андростендион, могу суптилно да измене емоције и перципирану привлачност особа супротног пола, посебно на подсвесном нивоу. Међутим, за разлику од инсеката, људско друштвено понашање се више ослања на језик и културу, због чега је улога феромона релативно ограничена и још увек није у потпуности схваћена.
Откриће феромона није само продубило наше разумевање механизама биолошке комуникације, већ је и дало инспирацију за примену у пољопривреди, медицини и другим областима. На пример, синтетизација полних феромона штеточина ради ометања парења може смањити употребу пестицида. Развој регулатора расположења или социјалних помагала заснованих на принципима феромона је такође у фази истраживања.
Као тихи хемијски гласници, феромони откривају генијалне адаптивне стратегије у еволуцији живота. Иако је људско разумевање и даље ограничено, истраживања у овој области настављају да проширују границе нашег разумевања природе и нас самих.
